IVAN I EKIPA U NOVOJ AVANTURI…
Na granici smo između Kenije i Tanzanije. Počinjemo na Kenijskoj strani gdje trebamo pečatirati Carnet i putovnice. Taj dio je uvijek lakši i brži kad izlazimo iz zemlje, nitko ne provjerava vlasnika auta i ne uspoređuju ime na Carnetu s putovnicama kao što su do sada radili. Idemo na Tanzanijski dio. Ja sam u strahu, da budem iskren. Službene osobe u Africi jedva čekaju da neki turist ima nešto krivo pa da ga nagaze sa svakojakim kaznama. Ovo što mi radimo nije tehnički legalno ali nije ni ilegalno. No u Africi je sistem ‘kriv dok ne dokazan nevin’. Ulazim u carinu i predajem Carnet s Yolandinim imenom i svoju putovnicu. Carinik gleda u Carnet i prepisuje informacije koje mu trebaju, no kad dođe do imena, baci mi Carnet i kaže: “Reci mi kako se zoveš, ovdje ne mogu pročitati, presitno piše”, i ja postupim po zahtijevu. Sreċa? Carinik je mogao pročitati sve informacije s Carneta (broj šasije, broj motora, itd.) osim Yolandinog imena koje isprintano kao i sve ostale informacije. Izgleda da Bog želi da idemo u Tanzaniju. Da stvar bude ljepša, taj isti carinik je mogao pročitati imena s Klausovog i Johannesovog Carneta, ali s mog nije. Moramo platiti još nekakav porez ali ga stave na Yolandino ime tako da ako netko slučajno ide kontrolirati našu papirologiju, sve je jedna velika salata. Kad smo na jednom šalteru čekali da napravimo vize, nestalo je struje tako da smo morali čekati oko dva sata da se službenici snađu. No sve je dobro prošlo i uspjeli smo uċi u Tanzaniju.
Ja bih volio da mogu ali mi je stvarno teško prenijeti svoje emocije na tipkovnicu kompjutera. Nakon svih granica koje smo prošli, teško je zamisliti da na onima koje smo mislili da ċemo proċi s lakoċom, bilo je najviše problema, a onda na ovoj na kojoj smo očekivali probleme, prošli smo bez incidenta.
Krenemo u Tanzaniju. Čekaju nas dugi sati vožnje. Idemo prema jednom od namanjih i najmanje poznatih ali najboljih parkova u Africi - Tarangire. Iako je najpoznatiji tanzanijski park Serengeti, zbog migracije životinja trenutno je relativno prazan pa smo ga odlučili preskočiti. A zapravo, mi smo malo zabunom i bili zalutali u Serengeti kad smo bili u Masaai Mari, pošto su ta dva parka spojena.
Mjesto na kojem odlučimo kampirati prvu noċ zove se ‘Lake view’ no osim u imenu, kamp nema ni jezera, ni pogleda, a ni wc-a, ni vode, struje.. ukratko nema ničega osim livade za koji ambiciozni biznismen želi $50 za noċ. Nakon kratkog smijeha i priče, dogovorimo se za $15, iako ja mislim da je i to jedno $14 previše.
Dajana sprema odličnu večeru uz pomoċ Johannesa i Raphaela dok ja i Klaus spajamo nekakvu rasvjetu iz auta da vidimo šta jedemo. S obzirom da se trebamo relativno rano dignuti, idemo rano i spavati.
Dan je bio kao stvoren za Tarangire. Dižemo se rano i vozimo prema nacionalnom parku koji je desetak kilometara udaljen on nas. Cijena je ista kao i u Keniji samo što se još ovdje za auta teža od 2 tone plaċa dodatnih $140. Sreċom nitko nije pitao ili vagao težinu našeg auta. Na ulazu nas dočekuje mladi dvadesetogodišnjak koji nam se nudi da nam bude vodič. Iz prijašnjih loših iskustava nismo baš za vodiča, ali nakon duže priče pristanemo i uzimamo mladog vodiča koji kaže da studira ‘životinjsko carstvo’. On ċe se voziti u autu s Raphaelom i Johannesom a mi uzimamo Klausa.
Kao što sam ranije napomenuo, Tarangire je, za razliku od poznatog Serengetija i Ngorongoro kratera, jedan od najmanje posjeċenih nacionalnih parkova Tanzanije. Ali to je za nas samo jedan veliki plus.
Proveli smo zaista lijep dan vozeċi po parku gledajuċi životinje. Tu su slonovi, iguane, žirafe, gazele, lavovi, majmuni, itd. Moram priznati da u nacionalnim parkovima nije lako naċi životinje, a pogotovo ne mesojede, koji trebaju loviti da bi jeli, baš u trenutku kad mi prolazimo da bismo to mogli vidjeti. Ali bez obzira na to, mi se ondje pretvorimo u lovce s kamerama i ljudski nam instinkt diže adrenalin koji nas cijeli dan drži u nadi da ċemo vidjeti neku životinju koju još nismo. Nas vodič se ovoga puta pokaže dobrim i mi uživamo slušajuċi ga i družeċi se s njim. Na kraju dana pronašli smo drugi kamp koji je bio bolje organiziran i imao je vodu i restoran gdje smo zadovoljili potrebe higijene i gladi. U kampu zvanom ‘Zion’ upoznali smo grupu putnika iz Belgije koji su na organiziram tour-u u Tanzaniji.
Sutra dan švicarski tim Johannes i Raphael razdvajaju se od nas. Idu svom ujaku koji živi u Tanzaniji i radi kao prevodioc Biblije. S njim ċe provesti neko vrijeme a kasnije ċe se naċi s nekim prijateljima švicarcima u Dar Es Salaam-u. Mi i Klaus kreċemo sada prema Dar-u i nadamo se da ċemo ondje ostati dovoljno dugo da se možemo opet susresti s našim švicarcima. Raphael i Johannes s kojima putujemo tako reċi još od Egipta, uvukli su nam se pod kožu. Uvijek su puni entuzijazma i spremni na šalu, i ako mogu, rado ċe svakome pomoċi.
Drugo jutro, nakon što je Dajana pripremila posljednji doručak za cijelo društvo, Raphael i Johannes kreċu južno, a mi i Klaus istočno. Do Dar es Salaam-a ima dva dana vožnje tako da ‘ajmo po gasu’. Ceste su dobre iako se smatraju jednim s najveċom stopom smrtnosti u Africi. Vlasnik ‘Jungle Juctiona’ Chris iz Nairobija, rekao nam je da je u zadnjih 5 godina izgubio 4 prijatelja motociklista na cestama Tanzanije zbog neopreznih vozača kamiona.
Klaus koji je na motoru drži se iza nas a mi se probijamo naprijed. Ovo je Afrika a mi nailazimo na novi afrički trik. Ako su ceste dobre i nema rupa onda se netko pametan sjeti i stavi ogromne ležeċe policajce tako da ti je opet isto kao da je cesta losa. Bolje da nisu ništa ni radili. Par puta smo skoro skotrljali auto zbog ‘brda’ na cesti. Često vidimo nesreċu na cesti koja najčešċe uključuje kamion. Mislim da neograničeni sati koji vozači kamiona voze, uzrok su večini nesreċa.
Policija nas često zaustavljaja ali najčešċe to je samo razgovor ili direktno pitaju novac pa nas puste kad kažemo da nemamo. Nakon nekoliko sati vožnje, policija nas opet (po neznam koji put) zaustavi. Pitaju vozačku, aparat za gašenje požara i trokut. Vozačku imam, aparat za gašenje požara imam, trokut imam. Policajac gleda. Nakon što mu očito nije išlo za rukom da mi nađe nešto što nemam, kaze mi; “Trokut imaš, ali samo jedan. Trebaš imati dva.” Kazna cirka 40 eura. Ja sam veċ pomislio ‘to je to, šta mu mogu, moram platit’, no Klaus stari lisac, nije zelen u tome. Prošao je veċ ovim krajevima. I tako se Klaus počeo svađati s policajcem. Ja tražim da mi pokaže pravilnik gdje piše da moram imati dva trokuta. Dajana mu govori kako smo do sad viđali mnoge nesreċe na cesti a vozači samo stave komad grane na cestu kao upozorenje, nemaju ni jedan trokut a kamoli dva. Policajac se na to jako uvrijedio i rekao da je to ‘domaċi promet’ i da se oni tretitaju drukčije. Šta voze onolike kamione a nemaju novaca za trokut? I tako, nakon pola sata pričanja u prazno, šef izađe iz policijskog auta, uzme naše papire kolegi ih ruku i vrati nam ih nazad. Uspjeli smo sačuvati teško zarađenih 40 eura.
Kad smo stali za ručak koji se sastojao od kruha, sira, rajčice i češnjaka, Klaus nam je ispričao svakojake dogodovštine koje su mu se desile s korumpiranom policijom u africi. Isti taj dan nekoliko stotina kilometara poslije, opet nas zaustavi policija i kaže da smo išli 69km/h u zoni gdje je dozvoljeno 40. Iskreno, možda sam išao malo preko 40 ali definitivno ne preko 60 jer bi znao kad mi automatski mjenjač prebaci u četvrtu brzinu. I opet ista priča, mito i korupcija na djelu, no Klaus zna sve trikove iz knjige. Viče na policajce da kako je moguċe da smo mi išli 69 kad on cijelo vrijeme vozi iza nas i baš u ovom zavoju je napravio oko 40. I opet uključi šefa u priču koji napravi isto što i ovaj prije. Taj dan mi je Klaus zašparao nekih 80-ak eura. (REX)
_-45x45.JPG){kind=small}
-275x270-45x45.jpg){kind=small}
Fotografije vezane uz članak